)
Један од најчитанијих српских писаца, романсијер, сценариста, драматург и редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ) Драгослав Михаиловић, преминуо је данас у Београду у 93. години.
У Атељеу 212 два пута је постављено његово чувено дело „Петријин венац“– први пут 1976. у режији и адаптацији Огњенке Милићевић, а други у драматизацији Миле Машовић Николић и режији Бобана Скерлића 2018. године. Његова драма „Протуве пију чај“ у режији Зорана Ратковића премијерно је изведена 1976. године, а био је аутор заједно са Антонијем Исаковићем у представама „Кривице“ у режији Александра Мандића 1971. и „Жене“ у режији Нађе Јањетовић 1971. године.
Писац култних дела, рођен је у Ћуприји, 1930. године. Kао двадесетогодишњак је ухапшен и провео је 15 месеци на Голом отоку. Дипломирао на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик Филозофског факултета у Београду 1957. године. Био је редовни члан Српске Академије Наука и Уметности од 1988. године.
Писао је прозу, огледе, публицистику и филмске сценарије. Радио као књижевник, лектор за српскохрватски језик Универзитета у Поатјеу у Француској. Био је члан Удружења књижевника Србије и Друштва српско-јеврејског пријатељства у Београду. Михаиловић је међу првима писао о новијој националној и политичкој историји српског народа и њеном утицају на животе обичних људи. Годинама се истрајно борио за очување српског језика и издавање српског речника. Он је такође био и велики борац да права истина о Голом отоку доспе у јавност и да невини осуђеници буду рехабилитовани.
Добио је бројне награде: за књигу “Фреде лаку ноћ” Октобарску награду града Београда 1967. године, за “Петријин венац” Андрићеву награду 1976. године, Златну арену у Пули за сценарио филма “Вијетнамци” 1978. године, за роман “Чизмаши” Нинову награду 1984. а 1985. награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу “Лов на стенице” награду Бора Станковић 1994, за књигу “Гори Морава” награду Вукове задужбине 1995. године. Објавио је још и књиге: “Kад су цветале тикве”, “Голи оток”, “Треће пролеће”, “Време за повратак”, “Црвено и плаво”…
Његово трауматично искуство из младости подстакло га је да напише причу о трагичним судбинама људи који су често и без икакве стварне кривице били осуђени и преживели страхоте Голооточког тамновања, а након изласка, и они њихови најближи остајали изопштени из друштва. Kњига “Kад су цветале тикве” и позоришна представа доживели су велику популарност.
Представу је у Југословенском Драмском Позоришту 1969. године режирао Боро Драшковић. Али, после само четири извођења, представа је скинута са репертоара и забрањена за извођење, од стране политичког врха и самог председника Тита. У медијима је почела оркестрирана хајка на Михаиловића и Драшковића. Тек 1984. Вида Огњеновић је драматизовала и поново поставила ово дело на сцену Народног позоришта.
Почивај у миру.
Један од најчитанијих српских писаца, романсијер, сценариста, драматург и редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ) Драгослав Михаиловић, преминуо је данас у Београду у 93. години.
У Атељеу 212 два пута је постављено његово чувено дело „Петријин венац“– први пут 1976. у режији и адаптацији Огњенке Милићевић, а други у драматизацији Миле Машовић Николић и режији Бобана Скерлића 2018. године. Његова драма „Протуве пију чај“ у режији Зорана Ратковића премијерно је изведена 1976. године, а био је аутор заједно са Антонијем Исаковићем у представама „Кривице“ у режији Александра Мандића 1971. и „Жене“ у режији Нађе Јањетовић 1971. године.
Писац култних дела, рођен је у Ћуприји, 1930. године. Kао двадесетогодишњак је ухапшен и провео је 15 месеци на Голом отоку. Дипломирао на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик Филозофског факултета у Београду 1957. године. Био је редовни члан Српске Академије Наука и Уметности од 1988. године.
Писао је прозу, огледе, публицистику и филмске сценарије. Радио као књижевник, лектор за српскохрватски језик Универзитета у Поатјеу у Француској. Био је члан Удружења књижевника Србије и Друштва српско-јеврејског пријатељства у Београду. Михаиловић је међу првима писао о новијој националној и политичкој историји српског народа и њеном утицају на животе обичних људи. Годинама се истрајно борио за очување српског језика и издавање српског речника. Он је такође био и велики борац да права истина о Голом отоку доспе у јавност и да невини осуђеници буду рехабилитовани.
Добио је бројне награде: за књигу “Фреде лаку ноћ” Октобарску награду града Београда 1967. године, за “Петријин венац” Андрићеву награду 1976. године, Златну арену у Пули за сценарио филма “Вијетнамци” 1978. године, за роман “Чизмаши” Нинову награду 1984. а 1985. награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу “Лов на стенице” награду Бора Станковић 1994, за књигу “Гори Морава” награду Вукове задужбине 1995. године. Објавио је још и књиге: “Kад су цветале тикве”, “Голи оток”, “Треће пролеће”, “Време за повратак”, “Црвено и плаво”…
Његово трауматично искуство из младости подстакло га је да напише причу о трагичним судбинама људи који су често и без икакве стварне кривице били осуђени и преживели страхоте Голооточког тамновања, а након изласка, и они њихови најближи остајали изопштени из друштва. Kњига “Kад су цветале тикве” и позоришна представа доживели су велику популарност.
Представу је у Југословенском Драмском Позоришту 1969. године режирао Боро Драшковић. Али, после само четири извођења, представа је скинута са репертоара и забрањена за извођење, од стране политичког врха и самог председника Тита. У медијима је почела оркестрирана хајка на Михаиловића и Драшковића. Тек 1984. Вида Огњеновић је драматизовала и поново поставила ово дело на сцену Народног позоришта.
Почивај у миру.